Венац

НЕОБИЧНО ЛИТУРГИЈСКО ВЕНЧАЊЕ У МАНАСИЈИ СРЕДИНОМ ЈУЛА
Човек је оно у шта верује
Она је теолог и филолог из Москве, Рускиња рођена у белоруском граду Лиду. Он Србин рођен, одрастао и школован у Паризу, историчар уметности и глумац, који се у земљу својих предака доселио последњих дана марта ратне 1999. Венчали су онако како је то чињено на двору деспота Стефана Лазаревића, у доба источне ренесансе, византијске и српске, старије и боље од оне западне. Није то било оживљавање прошлости, срачунато за камере, него осветљавање важног а потонулог дела нас самих

Пише: Бранислав Матић
Фотографије: Драган Боснић

Тренутак је свечан. На обновљеним зидинама старе манастирске тврђаве, високи и прави као стреле, барјактари и полуоклопници соколовским погледом обухватају ресавски предео. Старе српске и византијске заставе дишу једва приметним лахором, чује се лепет крила орлова насликаних на њима. Испред улаза, све доле до друма, у шпалиру бољари и дворске даме, витезови и песници, зналци кичице и пера, гости сваковрсни. И деца, која би једина да врлудају около, као вода у гори. Све облива мелодија кавала и саза, у сваку пукотину залази.
Онда реска команда, нагло ступање у потпуну тишину. Дрхтај ишчекивања.
Појављују се иза кривине, тамо где друм савија око северозападне куле. На истом белом коњу, окружени барјактаром и наоружаном пратњом, њих двоје. Витез и принцеза. Као Артур и Гиневра, Стефан и Јелена, Владар и Сувереност. Данас ће овде бити литургијски венчани, као некад, као свагда. Зоран и Анастасија, Србија и Русија.
Лаганим кораком стижу до улаза у Манасију, манастир-тврђаву, срце Деспотовине. Силазе са коња, ступају унутра, у сакрални круг. Свита за њима, сва у срми.
Венчање, литургијско, пред олтаром Деспотове задужбине, почиње. И потрајаће „летњи дан до подне”.

ВЕНЧАЊЕ ДУЖЕ ОД БРАКОВА

„Ово венчање потрајало је дуже од многих савремених бракова”, каже неко, а слушаоци застају погођени том стрелицом, онако како нас затечене пресретну многе једноставне истине.
Потом мало окрепљење у порти манастира. Да забаве и задиве званице, своја умећа показују музичари, стрелци и соколари. У обновљеној тврђави, крај изнова синуле светиње и каменог здања Ресавске школе које поново ниче, светлуца златно доба Деспотовине, последњи велики узлет средњовековне Србије. Све пуно племениташтва, деспотског и витешког. Светли дух и радосни жамор српске ренесансе, старије и боље од оне западне. Византија после Византије, изнад несталности људске природе и пропадљивости света.
Свати се одатле селе на двадесетак километара удаљено Крупајско врело, парк природе, извориште зеленводе под ребром Бељанице, небеско огледало. Жила воде из велике дубине, пећина, језерца, водопад, рибњак. Ту су приређене витешке игре, као некад у старом Крушевцу и Стефановом Београду. Витезови спасавају принцезу. Свети Георгије убија аждају. Змај угриза сопствени реп. Ти браниш Србију у свом срцу.
Онда весеље. Средњовековна трпеза, јела готовљена ту, у природи, пред очима гостију, на старински начин.
И ти знаш да ово није оживљавање прошлости, него осветљавање важног а потонулог дела тебе самог. Тај тип човека који израња пред тобом, потресно леп, храбар и благородан, усправан и међу рушевинама, то није твој заборављени предак, то си ти сам. (Видео си то у ноћи 24/25. март 1999. Занеми карневал и спадну маске, распрше се наметнуте улоге и угасе се бедне рачунице. Из тебе исијава твоје сопствено језгро, мера за све. Ти љубиш у чело свог малог сина и ступаш у ноћ, излазиш на црту судбини. Важније ти је да се не вратиш без части него да се уопште вратиш.)
Тај Седобради крај тебе, што тако сабрано и мудро збори, није Константин Филозоф него Владимир, твој сапутник и сапатник, писац и новинар старог кова. А тај вижљасти човек са друге стране, коме тананост и нежност дају моћ, није инок Божидар ни дијак Јеврем, него Јован, ликовни чаробњак твог часописа. Преко пута тебе не седи загонетни гост из Цариграда на двору Деспотовом, ни Пико дела Мирандола прерушен у трубадура, ни Толкинов Краљ Виловњака; то је, аман, наш Аца Селтик из „Ортодокс Келтса”.
Недостаје ти само владарска реч или непорецива стрела, да ућуткаш ово глупо озвучење којим се разара мозак и отупљују чула модерних варвара.

ЧОВЕК ЈЕ ОНО У ШТА ВЕРУЈЕ

Век је XXI после Првог Доласка.
Организатор свега овога је Краљевски ред витезова. Распитај се: www.kraljevskiredvitezova.org.
Витез и принцеза су твоји пријатељи. Они су ти кад си маштовит и кад ниси лењ. Анастасија Андрејевна и Зоран Мрђеновић су се 15. јула у Ресави заиста венчали, на начин који су сневали. Ми смо им даровали (поред осталог) свечану беседу. На Крупајском врелу, после витешког турнира, свима ју је прочитао сам Зоран.

Часни оци, мудре старине,
господо витезови, благородне племкиње!
Сви ми добро знамо предање о старим витезовима. Његов смо део и на њему почивамо. Њихов мач, њихова заветна реч и њихов подвиг осветљавају таму векова. Њихово Пламено Срце било је неугасива звезда Даница многим нашим поколењима у високој ноћи неслободе, када се живело само од нада и сећања.
Али, кажу нам данас, као што су говорили и Ракићевој „деци оног века”, да је то само лепа играрија. Стара прича за стара времена, албум успомена. Не горе више ватре крај којих су такве бајке приповедане.
Ах, разумимо их и помозимо да разумеју!
Бити витез није питање времена у којем се живи, него соја којем се припада.
Витез није занимање, него тип човека.
Није питање костима него етике, не оружја него духа, не вештине него врлине, не користи него самопрегора, не дигитрона него срца.
Витештво је злато које се не мери унцама него пропламсајима небеским, даром Онога Који Љубављу држи свет.
Не морамо јахати крилате ате, навлачити тешке оклопе, опасивати мачеве, да бисмо у XXI веку били витезови. Не! Онај који је био највећи витез у нашем народу, онај у чијој смо славној задужбини данас венчали на земљи да би било венчано на небу — деспот Стефан Лазаревић — учио нас је: „Колико је у нашој моћи, ми своју песму плетимо!”
„Колико је у нашој моћи, ми своју песму плетимо!”
То је полазиште да бисмо били витезови у свом времену и у својим сопственим животима. Довољан удео труда да задобијемо и удео чуда, свеједно да ли стопама својих светих предака ходимо као витезови уметности и културе, науке и неимарства, спорта или прегалаштва друге врсте.
И, као што каже најнесрећнији од свих принчева европске књижевности: „Ако је човек господин, онда довољно зна. Ако није господин, онда је све што зна погубно за њега.”Не заборавите ни речи Антона Павловича: „Човек је оно у шта верује.”
На здравље вама и на благодат онима које данас спојисмо пред олтаром, тим „иконостасом душе”.
Амин!

***

Анастасија
Рускиња рођена у белоруском граду Лиду, у породици професорке музике и инжењера, Анастасија Андрејевна је у родном граду завршила музичку школу и лицеј. Потом је у Москви стекла две високошколске дипломе, теолога и филолога-слависте. Има анђеоски глас, који је и нас понео у рано вече на Крупајском врелу, и још нас носи. Певала је у храмовном хору у Москви. Радила је у Московској патријаршији, са којом и даље тесно сарађује.

***

Зоран
Хаџи Зоран Мрђеновић је Србин рођен, одрастао и школован у Паризу. Завршио је Вишу школу за историју уметности „Ecole du Louvre”, ликовну академију „Beaux-Arts”, школе глуме „Simon”, „Floran” и „Mime Marceau”. Играо је у двадесетак играних филмова, попут Une chance sur deux Патриса Леконта, са Жаном Полом Белмондом и Аленом Делоном (Француска, 1997, улога пуковника Шаркова), Ронина Џона Франкенхајмера, са Робертом де Ниром и Жаном Реноом (САД, 1998, улога Телохранитеља), Leherisson Жана Мишела Риба (Француска, 1998, улога инспектора Лавалеа) или L’ennui Седрика Кана (Француска, 1998, улога власника локала Петија). Иза себе има и прегршт позоришних спектакала, спотова, документарно-играних филмова.
У Србију, земљу својих предака, доселио се последњих дана марта 1999, када је почело њено бомбардовање од стране Североатлантског пакта.
Говори пет језика. Оснивач је Краљевског реда витезова и продукције „Парсифал”.